Владика бачки Иринеј на Генералној скупштини КЕЦ-а
6. јуна 2018. - 12:23
Завршено заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава
После девет дана одржавања сесија, пословних пленума, излагања црквених великодостојника из православних, протестантских, англиканских и старокатоличких Цркава из Србије и свих земаља Европе, заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава (КЕЦ) завршено је јуче, 5. јуна у новосадском Мастер-центру.
За новог председника Конференције европских Цркава је изабран велечасни Кристијан Кригер, председник Реформатске цркве у Алзасу и Лорени и потпредседник Уније протестантских цркава у Алзасу и Лорени, као и Протестантске федерације Француске. Делегати Српске православне цркве у Конференцији европских Цркава су: проф. др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Лутургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, теолози Никола Мутавџић и Огњен Звекић и др теолошких наука Јулија Видовић.
Генерална скупштина КЕЦ-а заседала је у Новом Саду од 31. маја до 5. јуна 2018. године. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају заједнички је разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубља из перспективе европских хришћана.
Конференција европских Цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска комисија и Европски парламент. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску православну цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији.
Обраћање Његовог преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на пленарном заседању Конференције европских цркава у Новом Саду, 2. јуна 2018.
Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, веома поштовани часници и представници Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре,
Чини ми изузетну част и задовољство што имам прилику да још једампут свима пожелим добродошлицу у Србију и у Нови Сад, седиште православне Епархије бачке. Сложеност историјског тренутка у коме смо се састали обавезује нас да ми, представници хришћанских Цркава „старог континента”, настојимо, у братољубивом дијалогу, да озбиљно и одговорно размотримо централну тему нашег сабрања, а то су Христове речи: Бићете моји сведоци (Дела ап. 1, 8).
Чини се да је данас, као ретко када у историји, сведок Христов распет на крсту искушењâ, између сила које у великој мери моделирају нашу историјску стварност и благодати Божје која у нашу историју уводи стварност Царства Божјег. Ми, данашњи хришћани, – као, уосталом, и сви други људи, – суочени смо са апокалиптичким немиром: „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5). На телевизијским и компјутерским екранима, у непрестаном ријалити-програму, нижу се стравични, апокалиптични призори: тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; на сунчаној обали Средоземног мора, које је постало масовна гробница избеглицâ, пронађено је мртво тело једног детета; милиони људи са Истока и Југа хрле ка Западној Европи, бежећи из земаља потпуно опустошених ратом, у којем ни Запад није нимало невин, или пак од глади и немаштине. У Србији и околним земљама вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења. Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине демонстраната. И тако даље, и томе слично…
Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А хришћани, заправо сви људи, вапију за миром. И није чудо што данашњи хришћани, као и свети апостоли пред Вазнесење Господа нашега, надајући се миру Господњем и желећи га, као да упућују питање: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?” (Дела ап. 1, 6).
Ми, овде у име Христово сабрани представници европских Цркава, ни на тренутак не смемо заборавити да су Европа и Блиски Исток спојени судови, а да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице, доживљавају мартиријум без преседана. Тамо где је настала реч хришћанство, где се Христос родио, био распет и васкрсао, нестају хришћани са лица земље. Због свега тога посебно се радујем што су са нама поглавари и представници древних Цркава Истока.
Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све. Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени, имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак. Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа, бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра.
Све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске цивилизације, потекле су са Блиског Истока, из матице хришћанства, а почеци европске културе и цивилизације уопште нераскидиво су везани за простор који се данас, често пежоративно, назива Балкан.
Дозволите ми овде малу дигресију коју лично сматрам корисном. У данашњој дипломатској и медијској фразеологији појам балканизација је крајње негативан појам, синоним за сталне конфликте и хаос, тако да понекад читамо или слушамо о опасности од балканизације извесних афричких и азијских области(!). Питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је најстарија европска цивилизација настала на Балкану, и то – да човек не поверује! – на обалама Дунава, европске „реке живота”, на територији данашње Србије и Румуније? Најважнији трагови те протоевропске цивилизације, старе скоро осам хиљада година, налазе се на српској обали Дунава (Лепенски вир и Винча). Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је античка Грчка цивилизовала читаво такозвано Балканско полуострво, тако да и у Музеју Војводине у Новом Саду имамо богату колекцију античке грчке баштине? Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је Балканско полуострво, чији централни део заузима савремена Србија, било и централни део Римске Империје, између западних провинција (Италија, Галија, Германија, Британија…) и источних провинција (Мала Азија, Сирија, Палестина, Египат…)? У том контексту, колико образованих Европљана данас зна да је осамнаест римских императора, међу њима и Константин Велики, рођено на тлу данашње Србије и да, после Италије, нигде нема толико споменика римске културе и цивилизације колико их има у савременој Србији? Спомињем овде само локалитет Felix Romuliana, а он је један од многих.
Зашто наводим све ово? Свакако не зато да негативне исказе о такозваном Балкану заменим суперлативима него зато да истакнем да наше заједничко молитвено размишљање о будућности Европе увек треба да се односи на Европу као целину, укључујући и простор Русије, а не на један њен део. Исто тако, света дужност сведочења Христа као Истине и Живота и сведочење Његовог Јеванђеља као благе вести о спасењу свих људи и свеколике творевине није ни привилегија ни монопол Православне или пак Римокатоличке Цркве него призвање и заједничка одговорност свих Цркава и хришћанских заједница, као и свакога хришћанина појединачно.
Узрок моралне декаденције и политичких криза у савременој Европи видим, пре свега осталог, у деформисању и поништавању хришћанског начина живота, у одбацивању хришћанских вредности и норми, у тихом изгону хришћанства из јавног живота и у његовом постепеном свођењу на „приватну ствар” и „индивидуални избор”. Сви се ти процеси одвијају у име „људских права”, истргнутих, наравно, из њиховог првобитног хришћанског контекста, а одвијају се формално демократским путем, гдекад, међутим, и посредно насилним угрожавањем хришћанског идентитета и верничке савести многих Европљана. Намећу се – и то не само медијски и пропагандно већ и путем политичких одлука и законодавних решења – нови модели и садржаји живота, нови вредносни систем, скоро потпуно еманципован од хришћанске етике, нове друштвене структуре, секуларна религија Мамона, нови облици људских заједница, утемељени на стандардима и правилима туђим или чак супротстављеним хришћанском схватању достојанства личности и смисла заједнице… Постоји неприкривена тежња да се обесмисли светиња брака и породице, релативизује се природна родна (gender) припадност, врше се смели захвати у генетско биће човека, занемарују се биоетичке границе… Могао бих набрајати још дуго, али и ово је довољно.
То су, дакле, околности у којима ми, хришћани Европе, сведочимо Христа, Распетог и Васкрслог „за живот света”. Због свега тога, понављам, сведок Христов је данас, као ретко кад у историји, распет између актуелне историјске стварности и стварности Царства Божјег које је дошло „у сили”, долази и доћи ће у пуноћи. Моје је уверење да ће Европа изгубити свој досадашњи идентитет уколико се настави процес радикалне секуларизације, која, рекао бих, представља тек еуфемизам за дехристијанизацију. У том случају Европа ће бити само географски појам, а највероватније ће после извесног времена стећи неки нови идентитет, заснован можда на исламу, можда пак на неком хибридном, синкретистичком моделу псеудорелигије у духу „Новог доба” (New Age), скројене по мери палога човека. Алтернатива тој невеселој перспективи може бити само поновна евангелизација нашега континента – како снажењем и препородом још живих хришћанских средина тако и васкрсавањем и „новим рођењем” хришћанства у срединама које су већ постале духовна пустиња. Поновна евангелизација Европе може бити остварена синергијом љубави и благодати Свете Тројице, с једне стране, и нашим аутентичним и неуморним сведочењем Христа Господа, са друге стране. Ја искрено верујем у ту, спасоносну и радосну перспективу, уверен да сви ми делимо ту веру. Јер, да није тако, не бисмо сада били овде.
Оно што нас охрабрује и даје нам наду јесте, свакако, и чињеница да смо се сабрали, сада и овде, не само да бисмо посведочили историјско постојање хришћанске традиције у земљама из којих долазимо него и да бисмо сведочили Христа заједно и у узајамној љубави, иако свесни разликâ и деобâ међу нама. У времену када медијски, а све више и јуридички и политички, верска осећања и уверења европских хришћана бивају дискредитована, понегде и одбацивана, када туга обузимa наша срца и душе, ми личимо на оне „људе Галилејце” пред које на Гори маслинској ступају два бела анђела питајући их: „Што стојите и гледате у небо?“ (Дела ап. 1, 11).
Ми знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост аутоматски прелази у радост. Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да сведочимо и у Европи и „до краја земље”.
Извор: СПЦ
