Свети мученик Јован Владимир – свједок Христа распетога и васкрслога

4. јуна 2018. - 7:47

Свети Јован Владимир – Јован Владимир (крај 10. в. – 1016) био је кнез Дукље, према „Љетопису Попа Дукљанина“ или „Барском родослову“, наслиједио је још као дјечак оца Петрислава. Приликом напада на Дукљу, вјероватно 998. године, бугарски цар Самуило (976-1014) га је заробио. Затим му је дао руку своје кћери Теодоре – Косаре и вратио га на власт у Дукљу. Бугарски владар Јован Владислав, братанић цара Самуила, намамио га је у Преспу и на превару убио 4. јуна 1016. године. Свети Јован Владимир је први српски владар коме је установљен светачки култ, а његово житије, сачувано у изводу у „Барском родослову“, је прво српско житије. Његове мошти су се чувале прво у манастиру Пречисте Крајинске код Скадарског језера, затим у Драчу, па у манастиру Шин Ђон код Елбасана у Албанији, а данас се чувају у Саборној православној цркви у Тирани.

Каснији култ Светог Јована Владимира, који се проширио у Албанији и Грчкој, указује на то да је овај владар оставио дубок траг у народном сјећању. Владимиров култ раширен је међу Србима, Грцима, Арбанасима, а Свети краљ поштован је и на Синају, Светој Гори, Рилском манастиру у Бугарској, манастиру Црна Река на Косову, манастиру Свети Јован Бигорски и др. Он је светац и православних и католика и био је за њих оно што је од 13. вијека био Свети Сава. Јован Владимир био је српски кнез у Зети, који се у грчким изворима сматрао за заштитника града Драча, чији је некада био господар „и како од Романа и Арбанаса из градова био као такав признаван“. Његов се углед ширио „по Албанији до реке Семени, по Маћедонији до Охрида и Владимира“. Свети Јован Владимир ушао у ред српских православних светитеља, први пут тек 1861. године, и у Србљак га је унио српски митрополит Михаило.

У „Житију Светог Јована Владимира“ кога је Поп Дукљанин користио за писање свог „Љетописа“ јављају се бројни цитати из Новог завјета. Тако је планина Облик на коју се Владимир склања испред бугарског цара Самуила заправо Маслинска гора. Прича која слиједи, да је по Облику било отровних змија које су убијале свакога кога су ујеле, и које су Владимировом молитвом постале безопасне парафраза је из Јеванђеља по Марку. Жупан који је пришао Самуилу упоређен је с издајником Јудом. Потом обраћање Владимирово његовим људима у настојању да их својом предајом спаси је из јеванђеља по Јовану. Док је окован боравио у тамници у Преспи, Владимир је имао визију анђела који му је наговјестио избављење. Избављење је дошло као последица дјеловања Светог духа на Самуилову кћер Косару. Ово је парафраза Јеванђеља по Матеју из приче о Јосифу и Марији. Из Новог завјета је и оно обећање анђела да ће Владимир примити царство небеско и вјечни живот.

„Житије Светог Јована Владимира“ није настало случајно, тек тако, вољом народа или свештенства Дукље. Процес беатификација/канонизација владара у средњем вијеку последица је, баш као и чин покрштавања паганског владара, политичке одлуке. Као по правилу, утемељивачи династије постају свеци врло брзо послије смрти. Такав је случај са угарским краљем Стефаном који је Угарску увео у орбиту хришћанског свијета, а у Србији, пак Стефан Немања, утемељивач нове династије, по њему прозване Немањићи, постао је врло брзо послије смрти Свети Симеон. Аналогија између куће Немањића и владарске куће Дукље којој је припадао Владимир, неизбјежна је. Разлози за беатификацију/канонизацију Владимира и Немање, морали би да буду слични, ако не и исти – утемељење династија Вослављевића и Немањића. Светом Сави је предходио Свети Јован Владимир.

 

Дукља – стари римски град, опустошили су удружени Словени и Авари 609. године. Дукља је опустјела у бурним временима VII вијека, ипак епископи Дукље, Бара и Улциња јављају се у списковима епископа драчке митрополије, састављеном око 900. године. Грчки историчар Кинам наводи Дукљу међу 57 далматинских градова  које је заузео византијски цар Манојло Комнин побиједивши Рашане и Мађаре 1165. године. Дукља је поново опустјела у првој половини X вијека у вези са нападом бугарског цара Симеона на Рашку 924. године, када је са војском ударио и на крајеве Дукље, те су становници Дукље да би се заштитили од напада Бугара разорили мост преко Мораче, јер већ Константин Порфирогенит који је писао око 950. године каже да је Дукља пуста.

Подгорица – Назив Подгорица јавља се први пут у најстаријој нотарској књизи судског архива у Котору, гдје се око 1330. године помињу трговци с кожом и обућом из Подгорице. Град је у саставу државе Немањића, касније Балшића. Била је средиште српских намјесника у Зети у доба Деспотовине. Турци су  завладали Подгорицом и овим крајевимау другој половини XV вијека, што се види из извјештаја Ивана Црнојевића млетачкој влади 1472.  и 1474. године у коме се каже да су Турци хтјели да утврде Подгорицу.

На мјесто данашње Подгорице било је римско насеље Берзумно. Константин Порфирогенит у свом дијелу De administrando imperio међу градовима у зетској равници набраја град Лонтодоло, за који се мисли да је био на мјесту данашње Подгорице.  Подгорица се под именом Рибница помиње 1123. године, Сачуван је запис Стефана Првовјенчаног у коме се каже да се Немања родио у граду Рибници 1113. године гдје је било српско велико краљевство от прва“ и који је обновио титулу за себе и своје наследнике „по првому отачеству краљевства их“.

 

Скадар – је стара престоница српских владара (Војислављевића, Немањића, Балшића) и важан град средњовековне српске државе, а његово старо име је било „Росаф“. Сви наследници престола из династије Немањића живјели у Скадру и ту се припремали за владаре. Спомен на цара Душана који је као краљевић-наследник боравио у Скадру задржала у топониму „Душанов виноград“, једном мјесту испод брда Бардањола до самог Скадра. Током средњег вијека у њему је био велико број православних цркава. Богородична црква Св. Мариа ди Лорензо код Скадра или у самом скадарском граду, задужбине је Оливере, прве жене Ђурађа I Балшића, а кћерке краља Вукашина Мрњачевића. Оливерини потомци тврдили су Млечанима да је она цркву подигла per magistros conductos de regno patris sui и да је богато обдарила. Храму је данас изгубљен траг. У Скадру су постојале и црква Св. Николе, у којем се краљица Јелена, жена српског краља Уроша I замонашила, као и црква Светих Врача, Козме и Дамјана. Црква св. Николе се налазила у Доњем граду близу градских врата.  Било би могуће да је ова црква због српског језика који се у њој служио, добила име св. Никола de Sclava. Њу је добила у посјед Јелисанта, унука краља Вукашина Мрњавчевића од Балше III и пред смрт је дала тестаментом унуци Јелени, супрузи Рајка Монете. Њихови синови, Јаков и Никола, бранећи своја права над црквом, истицали су да је св. Марију подигла Оливера, кћи краља Вукашина, од свог новца и мираза.  Црквена јурисдикција над обје цркве припадала је зетском митрополиту. Срби су у Скадру посједовали манастир Св. Петра, који је такође био подређен зетском митрополиту.  Треба истаћи да је један од важних услова под којима је Ђурађ II Балшић предао Скадар Венецији (1396) био и чување права православних цркава и јурисдикције зетског митрополита. Осим поменутих цркава Св. Марије и Св. Николе, у млетачким документима се два пута помиње православни манастир Св. Петра. Први пут у протесту Јелене Балшић млетачким властима у коме се захтјева да ова црква несметано ужива своје посједе и приходе од којих је појединачно поменут само један рибњак на Бојани. Други пут ова црква је поменута 11. XI 1426. године у уговору са Вуком Бранковићем.  У Скадру је био двор Балшића , чије су палате уништене у борбама Ђурађа II Балшића са Турцима у раздобљу између 1392. и 1395. године.

У вароши Скадру, мјесто џамије „Табаку“ близу тврђаве скадарске била је стара црква Св. Павла; зграда „Бурутхане“ близу моста „Бакчелико“ испод тврђаве, у којој се налази барутана била је стари манастир Св. Јована. Војна тамница у тврђави била је некад стара црква Св. Марије. По предању у цркви Св. Сергија (у рушевинама) близу Обота, села на Бојани, налази гроб српског краља Душана и његове супруге, краљице Јелене.

Подручје уз ријеку Дрим које је гравитирало Скадру, у средњем вијеку називало Горњим и Доњим Пилотом и било је насељено Србима.

 

Свач – Налази се сјевероисточно од Улциња код села Шаса. Некада богати епископски град од краја XIV вијека пропада, а 1406. године спомиње се као село, а његов епископ моли Венецију да утврди и зидовима опаше његово мјесто, као што је то било раније.  Остаци утврђења налазе се на стијени изнад Шаског језера, а подграђа у продужењу према сјеверу. У правцу Горњег града који лежи на повишеној греди, назире се сјеверни бедем и црква Св. Јована, док на источном дијелу Подграђа доминира витко порчеље романоготичке цркве Пресвете Богородице.

Историјских података о Свачу је прилично мало. Као епископско мјесто град се први пут помиње у фалсификованој були папе Захарија из 743. године. Из тог разлога се претпоставља да је епископат у њему настао врло рано. Следећи помен се налази у фалскификованој були папе Александра II, из 1067. године, када потпада под Барску архиепископију. Помиње се и у трећој, такође сумњивој були папе Климента III, која потиче из 1089. године. Осталих помена можемо да нађемо у оквиру повеља, списа и була, везаних за Барску архиепископију. Самуилов поход против архонта Дукље Јована Владимира догодио се вјероватно између 998. и 1000. године. Тада је дошло до коначног обрачуна са кнезом Јованом Владимиром, а одлучујуће битке су се водиле на простору жупе Облик, односно око утврђеног центра области, града Свача. Према наводима Попа Дукљанина, Владимир се пред моћним бугарским царем склонио на оближње брдо Облик (слов. Владимир; арб. Сума), гдје га је према житију издао неки непознати жупан ове области („…жупан онога мјеста, поставши издајник попут Јуде). Године 1183. године Свач је ослободио од Византије Стефан Немања, смијенивши вазалну дукљанску струју. О том походу пише његов син Стефан Првовјенчани у свом “Житију Сименона Немање”. Премда немамо никаквих археолошких података о томе да ли су постојала разарања града око 1183. године током Немањине војне, у оном обиму како то наводи његов син Стефан који казује да његов отац: „Поврати Диоклитију и Далмацију отачаство своје и праву дједовину своју коју је насиљем држао грчки народ и градове у њој сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ и град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповријеђен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога“ (Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988,73- VII).

Најважнији податак о Свачу се везује за 1242. годину, када су га порушили Монголи под вођством Кајдана, Батуовог брата од стрица који је прије тога страховито поразио Угаре и њиховог краља Белу.

У другој половини XIII вијека краљица Јелена Анужујска обнавља опустошени град подижући фрањевачки манастир Свете Марије у Подграђу и велику катедралну цркву Светог Јована у Горњем граду, са чиме почиње стогодишњи препород под Немањићима, у ком град кује и сопствени новац са ликом Светог Јована на аверсу и стилизованим утврђењем на реверсу. Град је запустио много прије доласка Турака 1571. године, још половином XV вијека. Под влашћу Балшића Свач губи своју некадашњу снагу. Његов епископ Петар IV Киртен тражио је 1406. од Венеције да се град утврди јер је он „propter Teucros et tiram(m)nos“ тешко страдао. Том приликом требало је обновити и границе његовог дистрикта, посједе и привилегије епископа. Сенат је одлучио даvсе по питању граница дистрикта обрати свом кнезу Улциња, а по питању епископскихvпосједа кнезу Скадра. Не може се знати шта су Венецијанци урадили и да ли је Свачvнаставио да пропада, па је 5. V 1443. Дат у пронију војводи Дивку (Тујку) Зауловићу, мада је епископија наставила да живи још неко вријеме. Свач је око 1470. године био сведен на ниво села („…villa de Suazzo“ ), а 1553. године био је потпуности напуштен према писаним изворима.

 

Пречиста Крајинска – Најстарије и највеће манастирско насеље на Скадарском језеру било је код данашњег села Остроса у Крајини, а познато је под именом Пречиста Крајинска. Помиње се крајем X вијека у Љетопису попа Дукљанина, у XI вијеку је сједиште – двор кнеза Владимира са црквом Св. Марије у којој је пренијето његово тијело из Преспе. У једној повељи Балше III из 1417. године помиње се „господим митрополит зетски Арсеније с всем збором и клиросом Пречисте Крајинске“.  Тада је Балша III дао манастиру право на коришћење извјесних солила. Балша III би могао бити ктитор манастирске обнове и цркву треба датовати послије 1403. године, јер је те године он ступио на престо. У манастир Пречисте Крајинске повукао се зетски митрополит из свог сједишта Св. Михаила на Превлаци крајем XIV вијека. Једно вријеме зетски митрополити су провели у Будви и манастиру Св. Николе на Врањини, а најдуже су се митрополити задржали у Пречистој Крајинској све док Иван Црнојевић није сазидао Цетињски манастир. Данас се цио комплекс  налази у рушевинама покривеним камењем и средоземним растињем, тако да ће тек будућа археолошка истраживања моћи да одвоје старе зграде  од оних насталих крајем XIV и у XV вијеку. Главна манастирска црква, посвећена Успењу  Богородице, такође углавном порушена, налази се у средини некадашњег манастирског комплекса. Зидови јој једва прелазе метар у висину, изузев у западном дијелу спољшње припрате, гдје је звоник сачуван у првобитној висини. Како је храм Пречисте Крајинске зидан са спољашњом припратом и кулом – звоником, која има готичка обиљежја, нема никакве сумње да се подизање обавило у последњим деценијама XIV или у првим годинама XV вијека, и то одмах са намјером да нова црква постане катедрала зетских митрополита. Учешће владара у тако обимном подухвату увјек се подразумјевало. Докле је манастир постојао, ту се сакупљао народ о Великој Госпођи, као на дан црквене славе. Пошто је манастир порушен, народ се окупљао око развалина, не само док је био у православљу, него и касније када је прешао у ислам. Овај обичај одржаван је до 60 – тих година XIX вијека и тада је престало скупљање око манастирских развалина, а од онда се сјећање Крајињана на ове светиње умањило и постепено  исчезава.

 

Данашње брдо Владимир (алб. Мал Сумс, Сума, 486 метара надморске висине,) налази се сјеверном рубу Анамалског поља. На основу археолошких података и јаке народне традиције то је онај Облик из Дукљаниновог житија Светог Јована Владимира, док је садашње брдо Облик у Албанији, из неког разлога пренесени топоним јер на њему не постоји готово ништа што упућује на старину. Брдо Облик, а данас Владимир, звао и Катркол. На овом мјесту налазила црква Св. Владимира која се помиње у документима 15 вијека. Осим изузетно јаке традиције која се сачувала и дан данас у народу на брду се налази касноантичко-рановизантијско утврђење димензија око 40 x 40 метара и захвата сам врх купастог брда. На њему се налази малена црквица из XV вијека посвећена Светом Јовану Владимиру као и велики број фрагмената кровних тегула касно античке и византијске провенијенције.

 

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару – На дан 4. маја 2000. године Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохије положио је камен темељац за изградњу храма у Бару. Дозвола за градњу храма добијена је од Министарства животне средине и уређења простора Црне Горе 24. августа 2006 године. Грађевински радови на изградњи  Саборног храма су започети 15. маја 2009. године. Храм је освештан 25. септембра 2016. године. Аутор идејног пројекта храма Светог Јована Владимира у Бару је проф. др арх. Предраг Ристић. Пројектант изведбеног пројекта Архитектонски атеље д.о.о. Подгорица проф. др. арх. Светислав Поповић. Пројектанти крипте испод припрате су др Светислав Поповић и дипл. инг. арх. Душан Станојевић. Пројекат вањског уређења урадио је дипл. инг. арх. Душан Станојевић уз сагласност проф. др Светислава Поповића. Сви пројекти ентеријера и екстеријера као и подног рјешења урађени су од стране протомајстора Момчила Станојевића, Душана Станојевића и секретара свештеника Љубомира Јовановића. Основа Храма Св. Јована Владимира је 1.370 m2 у склопу кога су два пирга Св. Кирила и Методија и Цара Константина и Царице Јелене као и сјеверни и јужни параклис са црквама Св. Кнеза Растислава Моравског и јужни параклис у коме је крстионица посвећена Воздвиждењу Часнога Крста. Крипта површине 1.370 м2 посвећена је Св. кнезу Александру Невском и у њој се налазе цркве посвећене Св. Григорију Палами и Св. Јовану Касијану. Храм има седам позлаћених крстова гдје се на централној куполи налази Крст Св. Јована Владимира и његова горња кота налази се на висини 44,50 м. Крст је висине 4.5 м. Храм је други по величини у читавој Српској Православној Цркви (дужи је 9 м од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици) са габаритним димензијама 54 x 36,80 м. Укупна површина свих садржаја Саборног храма износи 2 740 м2 , а у храму може да стане 1190 вјерника. Реализације фрескописа и иконописа извела је умјетничка екипа на челу са водећим прото-живописцем Анастасијем Радовићем, уз сарадњу са Вуком Дабетићем Опасаничким, и помоћницима Илијом Станојевићем, Вељком Радовићем, ђаконом Николом Лубардићем и презвитером Николом Радовићем. Осим поменуте сликарске групе, која је осликала највећи дио читавог унутрашњег простора храма, на изради фрескописа у Храму Светог Јована Владимира у Бару радиле су још четири групе фрескописаца: Александар Мијајловић, Милош Јанићијевић Рашки са помоћником Марином Јанићијевић, Борис Маркуш са помоћницима Славеном Драгићевићем и Јованом Станишићем, Горан Јовић са помоћницима Зораном Машићем, Пером Цвјетковићем, Милошем Васовићем и Давидом Млађовићем. За израду мозаика са ликовима Свештеномученика са територије Црне Горе ангажован је Мирослав Лазовић академски сликар. Цјелокупно сликарство у храму урађено је у складу са најбољим традицијама канонског црквеног фрескописа, са узорима у српско-византијској школи, почев од Рашке па све до ренесансе Палеолога. Иконостас Храма су радили Анастасије Радовић и јереј Никола Радовић. Царске, јужне и сјеверне двери на иконостасу дјела су монаха Сергија Алетића.

 

Манастир Светог Јована Владимира у селу Курило – У селу Курило у Зети 12. новембра 2016. године освештао је Архиепископ цетињски Митрополит Црногорско-приморски господин Амфилохије новоподигнути манастир посвећен Светоме Јовану Владимиру. Изградња манастирског комплекса започета је 2009. године реконструкцијом цркве Свете Петке Римљанке која се налази у оквиру манастирског комплекса. У оквиру манастира налази се и једна капела посвећена Св. Јовану Владимиру. Ктитор манастира је Радомир Ратко Станковић.

др Васиљ Јововић, професор Цетињске богословије