Протојереј Николај Балашов: О главним питањима давања аутокефалије достигнут је консензус

3. јуна 2018. - 18:03

Синод Константинопољског Патријархата објавио је намеру да са свим Помесним Православним Црквама размотри њему адресовано обраћање председника Украјине Петра Порошенка (недавно су то, по питању аутокефалије МПЦ која је у расколу, урадили и председник Републике Македоније Зоран Заев и Синод МПЦ – прим. превод.), о саздању у Украјини аутокефалне Цркве. Постоји ли данас општеприхваћена процедура давања Црквене независности – аутокефалије – и шта о том механизму говоре Црквени канони, подробно је за РИА Новости разјаснио заменик председника Одељења спољних Црквених веза Московског Патријархата, протојереј Николај Балашов.

Оче Николаје, зашто питање о додели независности некој Цркви нема, једном за свагда, одређеног јасног одговора – нема ли одговарајућих прописа?

– Заиста, услови и процедура давања аутокефалије експлицитно нису прописани у одлукама Васељенских Сабора. Стога, када је на Родосу 1961. године почела припрема Свеправославног Сабора, дата тема је по општем сагласју била унесена у каталог питања за разматрање. Ка њеном пракичном разматрању Помесне Православне Цркве приступиле су на заседању Међуправославне припремне комисије (МПК) у Шамбезију, близу Женеве, 1993. године. До тог момента, осам Помесних Православних Цркава доставиле су своје реферате на тему „Аутокефалија и начини њеног додељивања“. У разноликом мишљењу било је могуће приметити две концептуално различите позиције. Константинопољска, Александријска и Јерусалимска Патријаршија и Грчка Православна Црква, истицали су приоритет компетенција Васељенских Сабора и Помесних Сабора Константинопољске Патријаршије, у додељивању аутокефалије. Московска, Румунска, и Бугарска Патријаршија, а такође и Пољска Православна Црква, полазили су од независног права сваке аутокефалне Цркве даровати аутокефалију свом канонском делу. Међутим, у ходу разматрања успело се договорити о главном: нема аутокефалије без сагласности Цркве-Мајке, то јест оне Помесне Православне Цркве којој у том моменту принадлежи онај њен део који жели добити аутокефалију. И нема аутокефалије без свеправославног сагласја, које се „изражава једногласношћу Сабора аутокефалних Цркава“. При достигнутом пуном једнодушју Цркава у односу на те принципе, остало је да се договори око процедуре и детаља процеса.

О каквим детаљима, на првом месту, ту иде реч?

– Имајући у виду важност питања, које је у вези са одређеним догађајима сада постало посебно акутно, навешћу опширни цитат завршног документа МПК из 1993. године, који је потврђен потписима представника свих општепризнатих аутокефалних Цркава:
„3. Запажена је пуна подударност погледа који се тичу неопходних каноснких услова проглашења аутокефалије било које Помесне Цркве, тј. у односу на пристанак и деловање Цркве-Мајке, а такође и других аутокефалних Православних Цркава при проглашењу аутокефалије. Сагласно томе:
а) Црква-Мајка, добивши молбу од њој подчињеног региона, оцењује суштинске црквене, канонске и пастирске услове за давање аутокефалије. У случају, да Помесни Сабор, у својству вишег Црквеног органа, дарује свој пристанак, он подноси одговарајући предлог Васељенској Патријаршији за тражење свеправославног концензуса, информишући остале Помесне аутокефалне Цркве.
б) Васељенска Патријаршија, сагласно свеправославним принципима, Патријаршијском Посланицом доводи све до свеопштег обзнањивања, свезано са конкретном молбом, и постиже се свеправославни концензус. Свеправославни концензус се изражава једногласјем Сабора аутокефалних Цркава.
4) Помесна Црква која је проглашена аутокефалном, уводи се у рангу равноправне у заједничарење Православних Цркава, и има све општеправославно прихваћене канонске привилегије (диптихе, помињања, међуправославне односе итд.)
Напомена. Садржај тачке 3. разматраће се и у будуће, следећом Међуправославном комисијом, која је по том питању дужна наћи заједничку позицију Помесних Православних Цркава, и на тај начин завршивши рад по датом питању“.
На тај начин, при пуном сагласју у основним принципима, преостало је било да се договори о томе, како се управо проглашава аутокефалија, која је одобрена по свеопштем сагласју свих Помесних Цркава: ко и како потписује одговарајући документ.
Међутим, после тога, процес заједничког рада се зауставио.

– Шта је засметало да се у потпуности усагласи процедура и коначно реши то питање.

После 1993. године Константинопољска Црква, која председава у МПК, није сазивала њену седницу шест година, а када је такав покушај направљен 1999. године – засметала је естонска црквена криза, која се разгорела три године раније. Константинопољски Патријархат затражио је учешће у заседањима, равноправно са општепризнатим Помесним Црквама, такозване Естонске апостолске цркве, која је створена на територији Руске Православне Цркве, у рангу Константинопољске аутономије. Руска Православна Црква се са тим није могла сагласити.

– Но, касније су се преговори Цркава по том питању обновили. До чега се успело доћи?

Прошло је још девет година, пре него се 2008. године Константинопољски Патријархат одрекао од претходних захтева. Процес припреме Свеправославног Сабора се обновио.
На заседању МПК у Шамбезију, 2009. године, успео се постићи још један корак ка достизању пуне сагласности: била је састављена формулација заостале тачке, коју шеснаест година раније нисмо довели до коначног изгледа.
Сада се он формулисао овако:
„3. в) Изражавајући сагласност Цркве-Мајке и свеправославни консензус, Васељенски Патријарх официјално проглашава аутокефалију сведочећи о томе Цркви посредством издавања Томоса о аутокефалији. Тај Томос се потписује Васељенским Патријархом и осведочава се, потписима у њему, Најблаженијих Предстојатеља Светих аутокефалних Цркава, позваних за то Васељенским Патријархом“. Овде је још више оснажен акценат на свеправославном сагласју као услову аутокефалије. Заједно са тим, остала су не формулисана до краја „питања о садржају Томоса о аутокефалији и начину његовог потписивања од стране свих предстојатеља“, која су била предана следећој МПК за „изражавање јединствене позиције Цркве“.

-Зашто је начин потписивања Томоса о аутокефалији недефинисан до данашњих дана?

Питање о начину потписивања Томоса разматран је на МПК 2011. године, но пуни консензус Помесних Православних Цркава по том питању није достигнут. А управо концензус свих општепризнаних аутокефалних Цркава био је основни принцип свих предходних састанака по питању припреме Свеправославног Сабора. Све Цркве су биле сагласне, да су Томос дужни потписати сви Предстојатељи. Сви су били сагласни да ће потпис Васељенског (Константинопољског) Патријарха, при томе бити на првом месту. Али, делегација Константинопољског Патријархата је настојала, да је потпис Васељенског Патријарха, осим тога, дужан бити још и на специјалан начин издвојен. Конкретно, предлагало се да се његов потпис допуни и речју „апофенете“ (на грчком – „одлучује“), а потписи Предстојатеља осталих Помесних Православних Цркава – речју „синапофенете“ („заједнички одлучује“).
Делегација Руске Православне Цркве изразила је мишљење, да је Томос дужан да се потврди истоветним потписима Предстојатеља свих Помесних Православних Цркава, при чему би Константинопољском Патријарху, разуме се, било дато место првог међу једнакима. Због непреодољених разлика по таквом, у општем смислу, другостепеном питању, тема аутокефалије није биле унесена за разматрање Свеправославног Сабора. Сагласно одлуци, донесеној на Сабрању Предстојатеља, који је одржан у Цариграду 2014. године, дато питање је било дужно додатно размотрити у оквирима наново установљене Специјалне међуправославне комисије, да би, у случају постизања концензуса, био размотрен на Сабору. Међутим, у стварности, комисија није чак ни приступала изучавању тог питања, не обазирући се на призиве реда Цркава. Тако су у 2015. години Предстојатељи Грузијске, Српске и Бугарске Православне Цркве, у преписци са Патријархом Константинопољским Г. Вартоломејом, иступили за уношење теме аутокефалије на Сабор.
На новом Сабрању Предстојатеља, које је прошло у Шамбезију 2016. године, Руска Православна Црква упорно је предлагала да се доведе до краја оно мало, што је остало да се усагласи по питању давања аутокефалије, да би донели коначно решење на Сабору. Но, Константинопољски Патријарх се бојао, да би то могло довести до кашњења сазивања Сабора.
Ипак, Патријарх Вартоломеј уверио је Патријарха Московског и целе Русије Кирила, да ни на самом Сабору, ни после њега, од стране Константинопољске Патријаршије неће бити предузимана дејства, повезана са легализацијом раскола на Украјини. При том услову, Руска Црква се сагласила на провођење Сабора без разматрања теме аутокефалије, о чему је Патријарх Кирил званично упознао све Предстојатеље на заседању Синаксиса (Сабрања), 24. јануара 2016. године.

– Али, Сабор на Криту и није постао Свеправославни. Да ли је то коначно одложило решење питања о аутокефалији? Или постоји нада?

На жалост, при даљој припреми Сабора, због узрока који нису зависили од Руске Православне Цркве, није било обраћено довољно пажње неједнократном саопштењу о несагласности Антиохијске Цркве да учествовује у њему без предходног решења спорног питања о црквеној јурисдикцији у Катару (Антиохијска и Јерусалимска Патријаршија оспоравају једна другој право на парохије у Катару), а такође оним приговорима, који су били покренути са стране Грузијске и Бугарске Цркве. Све је ово привело томе, да Сабор иако се и одржао, није постао Свеправославан.
Но, то је већ друга историја. Она не мења ту чињеницу, да је по главним питањима доделе аутокефалије – о улози Цркве-Мајке као иницијатора процеса, о неопходном концензусу свих Помесних Цркава, израженим једногласјем њихових Сабора, – општеправославно сагласје, или, речима документа, „пуно подударање погледа“, било достигнуто још четврт века уназад.

Извор. https://mospat.ru/ru/2018/05/23/news160272/
Са руског за Поуке.орг превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић)