Јереј Слободан Лукић: Апостолски пост – угледање на вјеру светих Апостола

6. јуна 2018. - 15:56

Након прославе Свете Педесетнице и Недјеље Свих Светих, Црква ступа на пут поста који се завршава празником Св. Апостола Петра и Павла. Овај пост, који се назива Апостолски или Петровски (Петропавловски) пост, садржи два кључна момента који му дају основни смисао. С једне стране, то је веза са празником Педесетнице и изливања Светог Духа на апостоле, а с друге стране је веза са самим празником Св. Апостола Петра и Павла.

За прве хришћане, на Педесетницу започиње ново искуство односа са Богом у Личности Духа Светог, Који се тада излио, како на окупљене апостоле, тако и на сав народ, на свако тијело (Дјела, 2,17). Свети Дух се пројављује као Дух Христов и као Дух заједнице, јер многе вјерне чини заједницом – Црквом, те је овај празник прва јавна објава Цркве, њен “рођендан“. Духом Светим надахнути, апостоли одлазе, као посланици Христови (Мт. 28,19) у свијет, да уче и крсте народ и да проповиједају Ријеч Божију. Другим ријечима, они ступају на подвижнички, крстоносни пут проповиједања Распетог и Васкрслог, Прослављеног Христа. У спомен одашиљања апостола на проповијед, већ у првим вијековима Црква је установила пост, а о чему прва свједочанства налазимо код Св. Атанасија Великог (4.вијек). Из ранохришћанског списа Апостолске установе сазнајемо да се Педесетница славила једну седмицу а послије ње се постило такође једну седмицу.  Јасно је, дакле, да је првобитно овај пост био у вези са Педесетницом, а тек касније, када је установљен садашњи датум празновања св. Петра и Павла, овај пост је добио и карактер припреме за њихово празновање.

Рани хришћани су, сходно позиву Св. Апостола Павла да се сјећају својих учитеља у вјери (Јевр. 13,7), славили успомену на првоврховне Апостоле Петра и Павла, одмах након њихове смрти. Црква у празничној служби прославља Петра и Павла као првопрестолнике и васељенске учитеље. Прославља Петра као предначалника и његову “тврдоћу“ и Павла као оног који се потрудио више но други, видјећи у њима слику обраћања оних који гријеше и који се исправљају.

Започињујући Апостолски пост, требамо да имамо у виду овај његов двојаки карактер. Саображавајући се апостолима, и ми након прославе Педесетнице и изливања Светог Духа на вјерне, крећемо на пут са апостолима, свједочећи Христа и Његово Јеванђеље. А истовремено путујемо и ка Апостолима, ка њиховом празнику. Апостоли су ступали на пут без штапа и торбе, без злата и сребра (Мт. 10, 9-10), без икаквих других “помагала“, осим вјере, поста и молитве. Имајући на уму и у срцу ријечи Спаситељеве да је Он с њима у све дане до свршетка вијека (Мт. 28,20), они су сва страдања и тешкоће које су их сналазиле на њиховом путу, примали с радошћу и с надом на вијенац који им је обећан. Зато је наш пост добровољно одрицање, по угледу на Апостоле и на њихову вјеру и наду. Све тековине Цркве кроз вијекове до данас се темеље на том апостолском “путу“, који и даље траје, а на који и ми кроз крштење ступамо.

Ето нам упутства за пост који је пред нама: угледајмо се на Свете Апостоле, на њихову вјеру, на њихово трпљење, на њихову неустрашивост у свједочењу Господа и Ријечи Његове. Упознајмо Апостоле кроз читање Јеванђеља и њихових Посланица. Упознајмо Петра и његову као стијену чврсту вјеру, на којој Христос зида Цркву Своју. Упознајмо његову малодушност и страх пред старјешинама јудејским уочи Христовог страдања и његово трикратно одрицање од Господа. Али такође упознајмо и његово дубоко покајање и трикратно исповиједање љубави према Васкрслом, за Кога на крају и живот полаже. У Посланицама Апостола Павла имамо опис његових путовања и страдалничке бриге за своју паству. Апостол Павле, који је био заклети непријатељ и гонитељ хришћана, сусреће Господа на путу за Дамаск и од тог момента постаје најревноснији проповједник Онога Кога је срео, остајући до мученичке смрти непоколебљив у својој проповиједи. Тако да је могао да каже: Живим не више ја него живи у мени Христос (Гал. 2,20).

Коначни смисао поста и сваког нашег подвига јесте сједињење са Господом. У Светој Евхаристији ми се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом, сједињујући се тако с Њим на најприснији могући начин, а кроз Њега и међусобно једни с другима. То и јесте смисао Христовог Домостроја спасења – да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). На то нас позивају Свети Апостоли, на то нас позива Црква и овај пост.

 

јереј Слободан Лукић