Један значајан резултат нове српске библистике

4. јуна 2018. - 23:24

Пре неколико дана из штампе је изашла једна, по свему, изузетна научна публикација. Реч је о Лексикону библијске егзегезе, који су приредили професори са Православног богословског факултета (ПБФ) Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић, а објавили Библијски институт ПБФ-а  и београдски Службени гласник. Приређивачи посебно наводе три повода за настанак Лексикона: наставне потребе на београдском ПБФ-у, међународно позиционирање српске библистике и отварање за интердисциплинарност, тј. прихватање академске одговорности на пољу друштвено-хуманистичких наука у Србији. 

По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике,  Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексикону контекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“

Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ 

Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“

У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ 

Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“

У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa отпочела.“

A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ 

Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“

Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то заправо показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ 

Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ 

По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“

Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И  ̶  смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“

На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“ 

© Милорад Видовић

Извор: Теологија.нет