Протојереј-ставрофор Велибор Џомић: НВО „Аманет“ тзв. ЦПЦ покушава да даје вјештачко дисање

6. јуна 2018. - 19:10

Коментаришући за „Спутник“ последњу иницијативу НВО „Аманет“ за одузимање црквене имовине, која је у медијима у Црној Гори добила значајан простор, протојереј ставрофор др Велибор Џомић је казао да се „након фарсе од сакупљања медијских потписа за ту иницијативу још не може знати како та ’дружина‘ мисли да изведе свој наум отимања црквене имовине“.

„Прво су помпезно најављивали да ће тражити брисање свих уписа црквене имовине у катастру, а то значи да су свим грађанима хтјели да пониште правоснажна решења о њиховом праву својине на кућама, земљишту и другим непокретностима, а све са циљем како би поништили правоснажна решења којим су утврђена својинска права Цркве над црквама, манастирима и црквеном имовином на исти начин као што је то чињено вјековима“, казао је отац Велибор.

Казао је да су из ове НВО више пута пред црногорском јавношћу износили грубе неистине, попут оних да су за своју иницијативу добили подршку из Управе за некретнине, што су одговорни из тог државног органа сјутрадан демантовали, као и неистину да је нацрт закона о вјероисповијести из 2015. године својевремено одобрила Венецијанска комисија.

„Ових дана видимо да од Скупштине Црне Горе траже да усвоји закон о вјероисповјести који још није ни стигао до Скупштине, а са друге стране и они најављују да ће да предложе некакав свој закон, па се ту више не зна ни ко пије ни ко плаћа. Такође, дјеловање те групације прати константно и брутално изношење неистина попут оне да је нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године одобрен од стране Венецијанске комисије, а и врапци на гранама знају да је нацрт закона код Венецијанске комисије повукла управо Влада Црне Горе“, подсјећа он.

Колико је шаренолика и неозбиљна ова прича, додаје отац Велибор, најбоље се види по томе што су се међу потписницима Иницијативе за отимање црквене имовине нашли чак и Макс Лубурић и Анте Павелић, па је једина жеља читаве ујдурме у вези са одузимањем имовине СПЦ уношење конфузије и немира међу црногорске грађане.

„Мислим да је у питању жеља те групације за медијским рекламирањем и узурпацијом јавности, јер је свима познато да је пројекат тзв. Црногорске православне цркве одавно доживио фијаско и сада му се кроз овакав начин покушава дати вјештачко дисање. Довољно говори чињеница да и послије више мјесеци дјеловања те дружине још не постоји њихов јасно формулисан став. Њима ништа није јасно осим жеље да унесу немир у Црну Гору и евентуално отму црквену имовину“, закључио је отац Велибор Џомић.

Рајо Војиновић

 

Митрополит Амфилохије изабран за члана Међународне словенске академије

6. јуна 2018. - 17:33

Митрополит Амфилохије, философ Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар и амбасадор Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски умјетник Ивана Жигон – нови су чланови Међународне словенске академије из Србије, односно Црне Горе, саопштено је из Српског одељења МСА, преноси портал carsa.rs.

Они су изабрани на заседању президијума Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе (МСА) одржаном ових дана у ставропигијалном Новојерусалимском манастиру у Подмосковљу, којим је председавао Сергеј Бабурин, председник академије. Од значаја за избор су укупни стваралачки допринос кандидата и њихова ангажованост на осмишљавању и очувању традиционалних културно-историјских, духовних и материјалних вредности словенских народа.

МСА је основана 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика. У овом часу МСА има око 180 академика из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин…

Избором шест нових академика, Српско одељење МСА, којим тренутно руководи Владимир Кршљанин, имаће укупно 18 чланова.

Свечане дипломе академика новим српским члановима уручиће председник академије Сергеј Бабурин на пригодној свечаности средином јуна у Београду.

БИОГРАФИЈЕ НОВИХ ЧЛАНОВА

Амфилохије (Радовић) (1938) архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски СПЦ. Један је од најученијих српских духовника и теолога. Ученик Св. Аве Јустина и Св. Пајсија Светогорца. Усавршавао се и подвизавао у Београду, Берну, Риму, Атини, Светој Гори, Паризу и у Русији. Био је декан Богословског факултета у Београду, у више сазива члан Светог архијерејског синода СПЦ, његов председник и мјестобљуститељ патријаршког трона. Организовао је издавачку и медијску делатност предузећа „Светигора“. Један је од најзаслужнијих за обнову ауторитета и утицаја Цркве у савременом друштву Србије и Црне Горе. Залаже се за слободу и блискост Црне Горе, Србије и Русије, посетио је Слободана Милошевића у Хагу. Осим пастирском делатношћу, теологијом и философијом, бави се и књижевношћу, есејистиком и преводилаштвом. Полиглота је. Објавио је велики број књига и студија на различитим језицима. Члан је УКС и УКЦГ по позиву. Почасни је доктор Московске Духовне Академије (2006), Института Теологије Белоруског државног универзитета у Минску (2008), Института Светог Сергија у Паризу (2012) и Санкт-Петербуршке Духовне Академије (2015).

Мирко Зуровац (1941), један од најзначајнијих српских интелектуалаца, редовни професор на катедрама за естетику и онтологију Философског факултета у Београду, председник Естетичког друштва Србије, председник Скупштине Удружења «Слобода» (2001-2006.), председник Политичког савета Покрета за Србију. Објавио је преко 200 научних и стручних радова и следеће књиге: Умјетност и егзистенција (1978), Умјетност као истина и лаж бића (1986), Дјетињство и зрелост умјетности (1994), Етос живота у књижевности (2002), Три лица лепоте (2005), Сигнатуре савремености (2007), Методичко заснивање естетике (2008), Плодови српске духовности (2010), Тешкоће у заснивању естетике (2015), Идеја естетике (2016).

Братислав Петковић (1948) је српски редитељ, драмски писац и политичар. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије (2012-2013.), председник Одбора за културу Српске напредне странке. Оснивач је и директор је Музеја аутомобила и позоришта Модерна гаража у Београду. Потпредседник је Удружења драмских писаца Србије. Председник је Заједнице музеја науке и технике. Добитник Нушићеве награде за 2000. годину. Добитник Златног беочуга за допринос култури 2001. године.

Његове најважније драме, игране у Београду, у режији аутора: Sporting life, Исповест кловна Драгољуба, Каскадер, Grand prix, Legion d’Honneur, Les Fleurs du mal, O tempora, o mores, Митровдан.

Славенко Терзић (1949) је српски историчар, друштвени и јавни радник, амбасадор Србије у Москви. Доктор историјских наука, професор, дописни члан САНУ, инострани члан АНУРС, научни саветник и дугогодишњи директор Историјског института САНУ, сенатор Републике Српске. Био је и председник Српске књижевне задруге и сведок одбране – експерт на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Објавио је велики број радова из области историје српског народа у 19. веку и историје Балкана. Главна дела – монографије: Србија и Грчка 1856-1903 (1992), Русија и српско питање 1804-1815 (2012), Споменица стогодишњице ослобођења Старе Србије: 1912-2012 (2012), Стара Србија (XIX – XXв.): драма једне цивилизације (2012) – руско издање 2015.

Даница Грујичић (1959) је неурохирург, начелница Одељења за неуроонкологију  Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, председник хуманитарне организације Здрава Србија, председник комисије за психоактивне супстанце Министарства здравља Србије, члан Иницијативног одбора за утврђивање последица НАТО агресије по животну средину и здравље људи, друштвени и јавни радник.

Средњу школу завршила је у Москви. Студије медицине је почела у Москви, а завршила у Београду. Објавила је више од 250 научних радова. Чланица је Удружења неурохирурга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава. На председничким изборима 6. маја 2012. године освојила је 0,78% гласова.

Ивана Жигон (1968) је српска позоришна и филмска глумица, сценариста и редитељ документарних филмова, јавни и хуманитарни радник. Кћерка је глумца и редитеља Стеве Жигона и глумице Јелене Жигон. Првакиња је драме Народног позоришта од 1999. године, председник Друштва српско-руског пријатељства од 2002. и уметнички руководилац ансамбла „Косовски божури“ од 2005. године.

Остварила је мноштво великих улога у позоришту, међу којима: Госпођица Јулија Стринберга, Коштана Боре Станковића, Елиза Дулитл у Пигмалиону Бернарда Шоа, Дездемона у Отелу Шекспира, Леди Магбет у Магбету Шекспира, Марина у Лизистрати Аристрофана, Настасја Филиповна Идиоту Достојевског, Нина Заречна у Галебу Чехова, Лепа Хелена у Фаусту Гетеа, као и двадесетак улога у југословенским и српским играним филмовима. Добитник је више награда и признања, од којих су најважније: „Златни Витез“ у Москви за најбољу женску улогу (2003),  Специјална награда Вечерњих новости за подвиг године (2004), Орден за „Веру и верност“ Фонда Андреј Првозвани и Центра националне славе Русије (2005), Награда фондације Браћа Карић за хуманитарне активности (2009).

Извор: http://www.carsa.rs/u-moskvi-izabrano-sest-novih-srpskih-clanova-medjuanrodne-slovenske-akademije/ 

 

Свети Новомученици пивски

6. јуна 2018. - 16:59

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. године жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија,  заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова.

У Гојковића Долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили.

Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља такође 7. јуна.

Коста Радовић, пјесник из Пиве, свједочио је 1969. године о злочину овако: „Никaдa нeћу зaборaвити Долa. То je нajвeћe стрaтиштe у Црноj Гори, голeмa и нeпрeболнa трaгeдиja пивског нaродa. Имaо сaм тaдa сeдaм годинa и сa двaдeсeтaк мjeштaнa из сeлa Борковића био сaм у збjeгу, сaкривeн од прогонитeљa, у jeдноj високоj пeћини прeко кaњонa Комaрницe. Сjeћaм сe дa су сe из Долa чули рaфaли и лeлeк коjи je прeсjeкaо нeбо и коjи никaдa нeћу зaборaвити. Кaдa сe лeлeк проломио, у пeћини je нaступио општи плaч. Био сaм збуњeн, ниjeсaм знaо штa сe догaђa, aли сaм осjeтио стрaшну jeзу и стрaх. Кaсниje су ми обjaснили штa сe свe дeсило… Тaj лeлeк мe обaвeзуje дa сe увиjeк сjeћaм нeсрeћникa коjи су убиjeни у Долимa, дa о њимa пишeм, дa нe дозволим дa сe зaборaвe“.

Милош Гломaзић (1907), свjeдок који је једини успио да утекне са стрелишта, поживио је 80 година:
„Кaдa je нaишлa тa СС дивизиja, коja никогa живог ниje остaвљaлa испрeд сeбe, покупилa je свe стaновништво коje je зaтeклa. Порeд мене из кућe су одвeдeни и моја сeстрa Видa и осмогодишњи сeстрић Вeљо Вучуровић, коjи je дошaо у уjчeвину. Мог брaтa Сaву, коjи ниje хтио дa крeнe из кућe jeр je прeтпостaвио штa нам сe спрeмa, убили су у кући. Зajeдно сa њим убиjeни су и њeговa супругa, син и три кћeркe. Кaдa су их побили зaпaлили су кућу тaко дa сe ниje имaло штa сaхрaнити jeр je остaо сaмо пeпeо“.

 

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈАГЛИКЕ ПИВЉАНКЕ

и с њом пострадавших 45 мученика плужинских

           

Света мученица Јаглика је рођена 1926. године у Плужинама у Пиви, као друго од укупно осморо дјеце Крста Аџића и Стоје, која бјеше родом од Митрића. У свету тајну крштења увео је пивски прота, потоњи свештеномученик Јован Јоко Сочица, а кум на њеном крштењу је био Тодор Благојевић.

Породица њеног оца, за оно вријеме добростојећег сеоског домаћина,  живјела је патријархалним тежачким животом, у заједници са исто тако многодјетном породицом Крстовог брата Јаша. Истинска хришћанска љубав међу браћом и слога њихових породица учинила је да они не дијеле очевину и да наставе живот у заједници.

Јаглика бјеше смјерна, кротка и побожна дјевојка, мудра у Христу и надалеко чувена својом љепотом. Висока, виткога стаса, дуге црне косе на увојке, уплетене у  двије плетенице, високог чела, крупних очију, остала је упамћена као најљепша Пивљанка свога времена. Због њеног урођеног господственог држања, Пивљани, који је виђаху на саборима, посијелима и на другим народним светковинама говораху за њу да је “отмена као да је грађанка”.

Тежачки живот у породици је још у Јагликином раном дјетињству на њена плећа стављао обавезе које припадају одраслима. Као старија међу дјецом бринула је о млађој браћи и сестрама док им родитељи обављаху свакодневне тежачке послове. Уз то, као и све Пивљанке тога времена, и Јаглика бјеше добра везиља. Везла је јастуке и кошуље, шикала[1] пчеле; била ткаља, пластилица и чобаница.

Због начина живота, и многобројних дневних обавеза, у породици Аџића једини стални заједнички објед бјеше вечера. Она увијек почињаше молитвом, а дјеца, уколико би које од њих током молитве било немирно, одмах су кажњавана, најчешће родитељским укором. Недјељама, уочи празника светог Јована Крститеља (крсне славе Аџића), Задушница, Божића, Васкрса и других великих хришћанских празника, Јаглика је палила тамјан на маши[2] и њиме кадила кућу. То бјеше једна од њених редовних породичних обавеза, коју она свагда с пажњом и побожношћу извршаваше.

Њени родитељи, увидјевши љепоту и мудрост своје кћери, која бјеше завршила само основну школу, одлучише да је даље школују и због тога је послаше у Гацко код неких својих рођака. Али остварење тог њиховог наума прекину зло Другог свјетског поклања. Пљачке и опустошења разних војски које пролажаху Пивом, и глад као њихова последица, учинише да се открије још једна особина ове свете дјевојке – сналажљивост у опасним ситуацијама. Будући свјесна ризика који у таквим условима носи њена изузетна тјелесна љепота, Јаглика би замотала тијело у широке, прљаве и дроњаве крпе, запрљала лице и руке пепелом и гаром. Tако се  она својим спољашњим изгледом претвараше у ружну сиротицу. Онда би се помолила Богу и, уздајући се у помоћ Мајке Божије, заштитнице пивског народа чији велелепни храм вјековима краси пивску земљу, заобилазила окупаторске страже и тајним путевима носила храну и остале најнужније потрепштине за родитеље, браћу, сестре и остале ближње. Тада стиже крваво прољеће 1943. године, када нацифашистичка неман почини злочине какве Пива није запамтила од свога постања.

„Тога злог прољећа све је било против иксана, па и вријеме. Хладније но игда у то доба године, умало љето, а стално киша, мирисало је више снијегу, бијаху с јутра слане, све обијели, каснила је трава а гора тек пупољаше“[3]. Човјекоубица од искони доведе у Пиву јединице Хитлеровог Вермахта састављене од људског звјериња „кога би се марва постидјела, а вепрови дивљи посрамили“. То бијаху: злогласна СС „Принц Еуген“ дивизија, коју чињаху банатски фолксдојчери и још злогласнија муслиманска СС „Ханџар“, у пивском народу упамћена као „Вражја“ дивизија, састављена од христомрзитеља и родомрзитеља што говораху српским језиком. Наоружани пакленом мржњом, ови Сатанини следбеници просуше по пивским селима крв невиних стараца, жена и дјеце. Они тако спровођаху у дјело Хитлеров план познат под именом „Шварц“, и наређење које је гласило: „Трупе треба да према становништву које би се показало непријатељским поступају безобзирно и са бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота“. И још: “Ваше је што на мачу добијете, жене, овце и оружје, а све друго нека ждере пламен”.

За свега неколико дана они на звјерињи начин побише око 1 100 Пивљана, палећи огњем и њих и њихова станишта и стоку хранитељку. Пивска нејач која утече ножу, метку и огњу сакри се у збјегове, у шуме и у ледне неприступачне пећине кањона Пиве, одакле, трпећи вапијуће муке од студени, глади и премора, напремасе гледаше како пламен гута њихове најмилије; и слушаше „лелек што горе пролама“. Нацифашистичке потјере тражаху их по шумама и пећинама и убијаху без милости. Пивске мајке сузних очију око крвничких ногу везиваху мараме са својих глава, молећи тако милост за своју дјецу, али крвници у њих, чак и у одојчад, без милости сасипаху плотуне из пушчаних цијеви. На највећем пивском стратишту званом Дола, за један сат времена ови богомрзитељи побише преко 520 пивских мученика, међу којима бјеше и сто седморо дјеце. У том крвавом пиру само из пивског братства Благојевића пострада 220 мученика. Тек двадесетак година од тог страшног догађаја из овог страдалног братства први момак стаса за војску а прва дјевојка за удају.

Тих страшних дана заувијек се затријеше многе пивске породице, а братство Веруна од тада више не постоји у Пиви. Тада мученички за Христа пострада и игуман манастира Пива Иларион Мијатовић, а пивског проту свештеномученика Јована – Јока Сочицу живога спалише, заједно са попадијом Марицом, снахом Вукосавом и четворо мале унучади: седмогодишњим Ратком, шестогодишњом Маријом, четворогодишњим Радом и двогодишњим Јоком.

Фолксдојчери из “Принц Еуген” дивизије бјеху и у Плужинама, у кући бригадира Јока Аџића заточили групу од неколико десетина Пивљана, под изговором легитимисања, а у стварности с намјером да их побију. То углавном бијаше нејач: старци, жене и дјеца. Међу њима се налазаше и Јаглика, заједно са својом породицом. Видјевши страх, сузе, глад и сву муку својих ближњих, она се помоли Богу, тајно искраде и оде код рођака у збјег да страдалницима донесе мало хране. Није прошло много времена, а она се врати са нешто хљеба и млијека. Тиме она наговијести да их неће оставити до последњег издиханија, што ће се убрзо и показати када је свјесно и одлучно кренула на своју Голготу.

Међу њиховим тамничарима бјеше и један човјек са савјешћу, официр Вермахта,  неки Андерс из Јужног Баната, који позна Даринку, жену учитеља Божа Аџића, Јагликиног рођака, с којим се знао из времена заједничког школовања. Видјевши да се ради о нејачи, претежно дјеци, женама и старим и изнемоглим особама, он их изведе у оближњу церову шуму и рече им: “Немам ни срца ни душе да вас побијем. Идите, бјежите! Ту сам са своја два вјерна војника, пуцаћу преко вас, а ви бјежите и не крећите се преко дана да вас не види наш командант, па да вас поново не ухвати и побије”.[4]  Јагликин отац Крсто захвали му ријечима: “Хвала ти високо, господине”! Колона невољника крену навише кроз церовину, ка колибама у Долу Гојковића, док преко њихових глава фијукаху пушчана танад. Ту се   зауставише и уђоше у колибе да се колико-толико осуше и накратко окријепе од премора, глади и студени. Одлучише да замијесе мало хљеба и скроба, да се нахране, па да онда наставе бјежанију, ни сами не знајући у ком правцу. И у томе их затече ноћ. У договарању куда да крену, умор и сан их савладаше и тако на том мјесту дочекаше зору. У расвит се пробудише с намјером да одмах иду у збјег, али већ бјеше касно за то, јер се изнад њих, на ободу села појавише до зуба наоружани столачки муслимани, припадници СС “Ханџар” дивизије.

Надојени мржњом према Христу и Његовим вјернима, они их похваташе и кундацима утјераше у колибу Обрена Гојковића. У општем метежу, врисци жена и дјеце, те вици и псовкама острвљених христомрзаца, Анђа Лубурић успје некако да се искраде и са собом скрајне Јагликину млађу сестру Виду. Њих двије сакрише се у крошњу оближњег дрвета, из које са страхом и ужасом посматраху шта се даље догађаше са збјегом. Бог је тако хтио, да би касније имао ко да потомству истинито свједочи о том страшном догађају. Пошто добро запријечише врата, зликовци запалише колибу у коју претходно бјеху утјерали пивске страдалнике, међу којима  и Јагликине родитеље и њену малољетну браћу: Милорада (рођеног 1934.), Момчила (1936.) и Душана (1938.). Једино Јаглику двојица зликоваца одвојише на страну. Док из покисле сламе куљаху ватра и црни дим, а из колибе одјекиваху писка престрављене дјеце и кашаљ старијих и изнемоглих, Јаглика се отимаше из руку похотом помрачених крвника, који бијаху наумили да се насладе њеном тјелесном љепотом. Но они је чврсто држаху и свађаху се и препираху на чистом српском језику: “Моја је! – није него моја!”. Схвативши да зликовци намјеравају да је обешчасте, док јој мачеви бола и туге раздираху срце и душу, ова дивна дјева Христова се надљудском снагом отрже из гвозденог стиска два пара безбожничких руку. Попут лаконоге срне она поскочи према вратима колибе у којој су живи горели њени родитељи и браћа, отпријечи врата и уђе у огањ, а кроз огањ у вјечно и непролазно Царство Божије. За тај њен свети подвиг Христос Господ награди је двоструким вијенцем дјевствености и мучеништва.

На том страшном мучилишту пострада укупно 46 плужинских мученика, међу којима бјеше 29 дјеце. Поред Јаглике, њених родитеља Крста (рођеног 1885.) и Стоје (1900.), и њене малољетне браће, пострадаше још и Аџићи: Даринка (1916.), Гроздана (1938.), Вуле (1939.) и Ненад (1943.), Стана (1909.), Љубица (1927.) и Љубинка (1943.); Гојковићи: Новка (1876.), Иван (1903.) и Милица (1901.), Милица (1904.) и Новак (1939.), Марица (1898.), Вида (1895.); Лубурићи: Новка (1885.), Сара (1911.), Момир ((1937.), Даница (1939.) и Милош (1941.), Милева (1910.), Љубица (1927.), Видосава (1930.), Данило (1932.), Јован (1934.), Матије (1936.), Обрад (1938.) и Радмило (1940.); Маловић: Аница (1938.); Ниношевићи: Милица (1885.), Сара (1906.), Милева (1937.), Олга (1938.), Ратко (1939.) и Светозар (1940.); Сочице: Цвијета (1914.), Анђа (1935.), Босиљка (1937.), Радојка (1938.) и Стеван (1940.), и Томана (1890.).

Када злочинци одоше из Плужина, Пивљани на мјесту Јагликиног страдања затекоше стравичан призор: пепео и остатке мученичких костију свете Јаглике и с њом пострадалих плужинских мученика. По положају већег згрченог костура над другим мањим, познаше међу осталим костурима да је Јагликина мајка Стоја сагорела док је тијелом штитила најмлађег сина Душана. Њихове свете остатке Пивљани пажљиво сакупише и чесно погребоше у заједничку гробницу пред плужинском црквом светог Јована Крститеља.

Света мученица Јаглика Пивљанка пострада 24. маја по старом, односно 6. јуна по новом календару 1943. године Господње.

Боже свих светих мученика српских, који кроз вјекове пострадаше за праву вјеру и народну слободу, молитвама свете мученице Јаглике Пивљанке помилуј нас грешне и спаси, благи, душе наше. Амин.

 

С благословом Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, по сачуваним свједочењима оних који преживјеше Пивску Голготу из 1943. године, и по казивању 87-годишње Јагликине сестре од стрица  Милуше Аџић, удате Мићановић, ово житије свете мученице Јаглике и с њом постадавших 45 мученика плужинских написа Рајо Војиновић током Недјеље Христових страдања 2014. године Господње.

[1]     Шикати – умиривати, успављивати (кад мајка успављује дијете она понавља тихо, у ритму њихања дјетета у наручју: шшш!-шшш!). У Пиви се овај израз употребљава и за умиривање пчела приликом ројења.

 

[2]     Маша – метална лопатица за жар.

 

[3]     Из казивања преживјелог у покољу

 

[4]    Овај поступак њемачког официра на крају рата посвједочиће пред судом за ратне злочине у Београду Пивљанин Лале Цицмил, што ће Андерсу спасити живот.

 

Јереј Слободан Лукић: Апостолски пост – угледање на вјеру светих Апостола

6. јуна 2018. - 15:56

Након прославе Свете Педесетнице и Недјеље Свих Светих, Црква ступа на пут поста који се завршава празником Св. Апостола Петра и Павла. Овај пост, који се назива Апостолски или Петровски (Петропавловски) пост, садржи два кључна момента који му дају основни смисао. С једне стране, то је веза са празником Педесетнице и изливања Светог Духа на апостоле, а с друге стране је веза са самим празником Св. Апостола Петра и Павла.

За прве хришћане, на Педесетницу започиње ново искуство односа са Богом у Личности Духа Светог, Који се тада излио, како на окупљене апостоле, тако и на сав народ, на свако тијело (Дјела, 2,17). Свети Дух се пројављује као Дух Христов и као Дух заједнице, јер многе вјерне чини заједницом – Црквом, те је овај празник прва јавна објава Цркве, њен “рођендан“. Духом Светим надахнути, апостоли одлазе, као посланици Христови (Мт. 28,19) у свијет, да уче и крсте народ и да проповиједају Ријеч Божију. Другим ријечима, они ступају на подвижнички, крстоносни пут проповиједања Распетог и Васкрслог, Прослављеног Христа. У спомен одашиљања апостола на проповијед, већ у првим вијековима Црква је установила пост, а о чему прва свједочанства налазимо код Св. Атанасија Великог (4.вијек). Из ранохришћанског списа Апостолске установе сазнајемо да се Педесетница славила једну седмицу а послије ње се постило такође једну седмицу.  Јасно је, дакле, да је првобитно овај пост био у вези са Педесетницом, а тек касније, када је установљен садашњи датум празновања св. Петра и Павла, овај пост је добио и карактер припреме за њихово празновање.

Рани хришћани су, сходно позиву Св. Апостола Павла да се сјећају својих учитеља у вјери (Јевр. 13,7), славили успомену на првоврховне Апостоле Петра и Павла, одмах након њихове смрти. Црква у празничној служби прославља Петра и Павла као првопрестолнике и васељенске учитеље. Прославља Петра као предначалника и његову “тврдоћу“ и Павла као оног који се потрудио више но други, видјећи у њима слику обраћања оних који гријеше и који се исправљају.

Започињујући Апостолски пост, требамо да имамо у виду овај његов двојаки карактер. Саображавајући се апостолима, и ми након прославе Педесетнице и изливања Светог Духа на вјерне, крећемо на пут са апостолима, свједочећи Христа и Његово Јеванђеље. А истовремено путујемо и ка Апостолима, ка њиховом празнику. Апостоли су ступали на пут без штапа и торбе, без злата и сребра (Мт. 10, 9-10), без икаквих других “помагала“, осим вјере, поста и молитве. Имајући на уму и у срцу ријечи Спаситељеве да је Он с њима у све дане до свршетка вијека (Мт. 28,20), они су сва страдања и тешкоће које су их сналазиле на њиховом путу, примали с радошћу и с надом на вијенац који им је обећан. Зато је наш пост добровољно одрицање, по угледу на Апостоле и на њихову вјеру и наду. Све тековине Цркве кроз вијекове до данас се темеље на том апостолском “путу“, који и даље траје, а на који и ми кроз крштење ступамо.

Ето нам упутства за пост који је пред нама: угледајмо се на Свете Апостоле, на њихову вјеру, на њихово трпљење, на њихову неустрашивост у свједочењу Господа и Ријечи Његове. Упознајмо Апостоле кроз читање Јеванђеља и њихових Посланица. Упознајмо Петра и његову као стијену чврсту вјеру, на којој Христос зида Цркву Своју. Упознајмо његову малодушност и страх пред старјешинама јудејским уочи Христовог страдања и његово трикратно одрицање од Господа. Али такође упознајмо и његово дубоко покајање и трикратно исповиједање љубави према Васкрслом, за Кога на крају и живот полаже. У Посланицама Апостола Павла имамо опис његових путовања и страдалничке бриге за своју паству. Апостол Павле, који је био заклети непријатељ и гонитељ хришћана, сусреће Господа на путу за Дамаск и од тог момента постаје најревноснији проповједник Онога Кога је срео, остајући до мученичке смрти непоколебљив у својој проповиједи. Тако да је могао да каже: Живим не више ја него живи у мени Христос (Гал. 2,20).

Коначни смисао поста и сваког нашег подвига јесте сједињење са Господом. У Светој Евхаристији ми се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом, сједињујући се тако с Њим на најприснији могући начин, а кроз Њега и међусобно једни с другима. То и јесте смисао Христовог Домостроја спасења – да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). На то нас позивају Свети Апостоли, на то нас позива Црква и овај пост.

 

јереј Слободан Лукић

Митрополит Амфилохије цетињском Дневном центру уручио поклон Митрополије – дигитални логопедски сет

6. јуна 2018. - 15:40

Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посјетио је данас цетињски Дневни центар, коме је уручио поклон Митрополије – дигитални логопедски сет, саопштено је из те локалне установе.

Донација је вриједна три хиљаде еура, а у питању је најмодернији логопетски инструмент намијењен слушању и говору.

Користи се у рехабилитацији широког спектра говорно-језичких сметњи: поремећаја изговора гласова, слушног процесирања, специфичних поремећаја језика, сметњи и поремећаја у читању и писању, муцања, афазија, дизартрија, слушних оштећења, као и у дијагностици гласа и говора, саопштено је из Дневног центра.

Директор ове установе Божидар П. Дрецун захвалио је Митрополији црногорско-приморској на донацији,  и позвао родитеље дјеце која имају говорно-језичке сметње да се о том апарату информишу сваког радног дана у Дневном центру.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Најава: Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије служиће 7. јуна Литургију у пивским Долима

5. јуна 2018. - 0:35

Дана 7. јуна (четвртак) 2018. године у спомен Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством, служиће Свету Архијерејску Литургију  у метоху Пивског манастира – Дола са почетком у 9 часова.

Послије богослужења одржаће се културно-умјетнички програм и заједничко послужење за трпезом љубави.

Домаћин овогодишње славе je јереј Милош Цицмил и Црквени одбор Манастира

ЦЕПИС: Измјене у режиму Инфо-Мреже; Светигора реализује највише објава

6. јуна 2018. - 13:27

Портал Инфо-Мреже који прикупља и обрађује информације медијских служби СПЦ, данас је саопштила да је у складу са потребама ових медија, додат нови термин „освјежавања“ вијести у овој мрежи.

Нови термин пријема вијести од сјутра, 07. јуна је 10:30 часова док остали термини задржавају своју сатницу: 10:30, 11:00, 15:00, 18:00 и 22:00 часова.

Од 1640 објава које се односе на актуелности из СПЦ, највише је оних које током мјесеца реализује редакција Светигоре, а одмах затим редакција Слово љубве, информативна служба СПЦ и редакција радио Беседа, саопштио је Портал Инфо-Мреже.

Портал (ван званичних црквених медија), Поуке.орг је у самом статистичком врху по броју објава (од 1100 актуелности), што износи готово 15% целокупне евиденције Инфо-Мреже.

Највећа продукција вијести је у 11 часова док су поподневни пријеми у 15 и вечерњи у 22  уједначени бројем објава.
Инфо-Мрежа СПЦ прикупља и обрађује информације медијских служби Епархија, које су редакцијама доступне кроз аутоматизовани систем и WEB апликацију. Мрежа мјесечно депонује просјечно 1640 различитих вијести СПЦ из 35 редакција, сортира према извору и дистрибуира у систем чланица мреже.

Мреже активно и јавно дјелује од 01. јануара 2018. године и током овог периода тестирала је протоколе и периоде „освјежавања“ који су у складу са медијским дјеловањем служби СПЦ.

Статистичке информације које Мрежа обрађује захваљујући намјенским алгоритмима; пружају изузетну слику медија СПЦ (не рачунајући предности централизоване архиве), која је добар градивни материјал за анализу рада и детектовање могућности за побољшање активности медија који су у служби наше Цркве.

 

Прослава Светог Јована Владимира у Елбасану у Албанији (фото+видео)

5. јуна 2018. - 0:59

Свети Јован Владимир свечано је прослављен и у граду Елбасану. Свету архијерејску литургију служио је Митрополит Елбасана г. Андони уз саслужење великог броја свештеника међу којима и један број свештеника Митрополије црногорско-приморске, јеромонах Макарије из манастира Савине и протојереј – ставрофор Ђорђе Оровић.

Благодаримо нашем брату Хаџи Веселину Матановић који је са групом вјерника из Црне Горе учествовао у овој прослави и пренио нам утиске са овог поклоничког путовања.

СВЕЧАНА ПРОСЛАВА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У ЕЛБАСАНУ

Свети Јован Владимир je и ове године торжествено прослављен у мјесту Свети Јован (Шен Ђон), надомак Елбасана. Његове свете мошти, које се, због и даље неразвијеног монаштва у Албанији, чувају у Тирани у храму Христовог Рождества, окупиле су велики број вјерника из свих крајева Албаније, као и вјернике из Србије, Црне Горе и других земаља у окружењу. По благослову Архимандрита Бенедикта, а у организацији туристичке агенције „Одигитрија“, Митрополије Црногорско-приморске, под духовним вођењем свештеника Ђорђа Оровића из Херцег Новог, на прославу у манастир Св. Јована Владимира дошла је група од 31 поклоника из Црне Горе, међу којима је било монаха, као и других вјерника који су се прикључили овој групи из Србије и из Швајцарске.

По први пут у Албанији, на овај празник и на овом поклоничком путовању, био је и јеромонах Макарије и његов сабрат из манастира Савине, искушеник Филип. Такође, по први пут, са нама је био и протојереј-ставрофор Петар Дамњановић из Мелбурна (Аустралија). Ми, који смо пошли колима на ово поклоничко путовање, посјетили смо манастир Св. Влаха у чијем комплексу се налази духовна академија Албанске православне цркве (АПЦ) и дом за незбринуту дјецу, као и скит посвећен св. женама Мироносицама. Након указаног гостољубља од стране домаћина овог светог манастира, протојереја Николе и попадије Ирине и старјешина дома за незбринуту дјецу, наставили смо пут према Елбасану, тј. према манастиру св.Јована Владимира. Сјутрадан смо посјетили и Саборни храм Христовог Васкрсења уТирани.

Уочи празника и на дан празника, извјестан број поклоника из Црне Горе, дошао је на поклоњење Св. Јовану Владимиру сопственим превозом.

Као и сваке године 3. јуна, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, у пратњи Његовог високопреосвештенства Митрополита Елбасана, Шпата и Љибрљжда, г. Андона, стигле су свете мошти Св. Јована Владимира у његов манастир надомак Елбасана. Након приказаног документарног филма о животу и чудима овог дивног Божијег светитеља Јована Владимира, кнеза српског, у 21 час почело је свеноћно бдење са петохљебницом.

Послије тога Митрополит Андон, са присутним свештенством, по традицији, отворио је кивот и замијенио вату са моштију. Вату након тога студенти богословије пакују  у малим кесицама и дао на благослов вјерницима, а нова вата се ставља у кивот изнад моштију, до наредне године, тј. прославе празника Св. Јована Владимира. У продужетку свеноћног бдења Митрополит Андон, у саслужењу јеромонаха Макарија из манастира Савине и многобројног свештенства АПЦ, служили су ноћну Литургију и причестили велики број вјерника.

У надахнутој бесједи, Његово високопреосвештенство Митрополит Елбасана,  Шпата, и Љибражда, г. Андон, између осталог, казао је како Свети Јован Владимир, иако родом, по поријеклу и крви из другог народа, сабира у овај свети манастир, на овај свети дан, велики број људи из Албаније, Србије, Црне Горе и других сусједних земаља, који традиционално долазе уочи и на дан празника 4. јуна, да у миру и љубави прославе Св. Јована Владимира.  Њега АПЦ прославља и по новом календару 22. маја.

Митрополит Андон је свима нама који смо дошли из Црне Горе Србије и из других крајева, упутио топле ријечи добродошлице и благодарења, указао част монасима, свештеницима и нашем вјерном народу и аврамовским гостољубљем примио нас и угостио као рођену браћу, што, по његовим ријечима, у Христу, Господу Богу нашем и јесмо.

На сам празник Св. Јована Владимира, 4. јуна, Архијерејска служба је почела  у 8. сати. Начелствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит Натанаил, бивши сабрат светогорског манастира Велика Лавра, а прислуживали су му протојереј-ставрофор Петар Дамњановић из Мелбурна и Ђорђе Оровић из Херцег Новог, са многобројним свештенством АПЦ. Послије свечане Литургије и причешћа народа Божијег, кренула је литија са кивотом Св. Јована Владимира око храма.

Послије тога, у Владичанску просторију услиједио је протоколарни пријем градоначелника Елбасана и његове делегације, од стране домаћина, Митрополита Елбасана, Шпата, и Љубражда, г. Андона. Трпеза љубави за свештенство, монаштво и званице је приређена у 13:00 часова.

Наш растанак са Митрополитима Натанаилом и домаћином Андоном, свештеником Иринејом, који се брине о манастирском комплексу и имању, и са осталим свештеницима, богословима и вјерним народом је био уз обостране ријечи благодарења и уз жељу да се у миру, здрављу и љубави поново сријећемо и сабирамо на празник овог дивног Светитеља Божијег, брзог помоћника у свим невољама и великог чудотворца, Светог Јована Владимира, чијим молитвама, Господу Богу нашем, Исусу Христу, нека је слава и хвала, сада и увјек и у вјекове вјекова. Амин. Боже дај!

Хаџи – Веселин Матановић

 

Отварање кивота Св. Јована Владимира, скидање вате и стављање нове вате која се ставља на моштима светитеља и стоји до наредне године.

Posted by Хаџи Веселин Матановић on Monday, June 4, 2018

Патријарх примио представнике Цариградске патријаршије

6. јуна 2018. - 12:37

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј примио је јуче,  5. јуна у Патријаршији српској у Београду делегацију Цариградске патријаршије предвођену Његовим високопреосвештенством Митрополитом галским г. Емануилом (Адамакисом).

Његово високопреосвештенство Митрополит галски г. Емануил је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор на тему актуелних односа помесних Православних цркава.

Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је Високопреосвећеном Митрополиту на посети и његовим напорима на укрепљењу блиских веза између Цариградске патријаршије и Српске православне цркве.

Пријему су присуствовали Његово високопреосвештенство Митрополит смирнски г. Вартоломеј, Његово преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

Извор: СПЦ

Италијански стручњак: НАТО је извршио тихо свирепо убиство, помоћи ћу Србији

6. јуна 2018. - 10:26

Доменико Леђеро, један од оснивача организације „Војна опсерваторија“ у Одељењу италијанске одбране, тврди да је НАТО извршио „тихо свирепо убиство“ осиромашеним уранијумом, због чега ће, како каже, Србији помоћи и уступити јој сву документацију коју је сакупио.

-Стојим апсолутно на располагању Србији и желим да помогнем да се то и докаже- рекао је за „Вечерње новости“ Леђеро, који се годинама бори да докаже истину о последицама коришћења осиромашеног уранијума на здравље војника у светским мисијама.

-Поседујем доказе да су САД саопштиле пре више година НАТО-у каква је опасност по војнике осиромашени уранијум. НАТО је скривао опасност од ефеката осиромашеног уранијума. Зашто су амерички војници на Косову имали специјалну заштиту, а италијански нису?- каже он.

Леђеро објашњава да су италијански војници имали голе руке и чудили су се Американцима зашто су тако опремљени.

-Зато што им је било саопштено какве су последице по здравље од таквог оружја- додаје.

Леђеро наводи да се за ефекте и штетна дејства осиромашеног уранијума зна још 1990. године и рата у Ираку, али да се све то скривало.

-Причаћу у Србији, ако ме позову, опширно и детаљно. Поседујем податке о свему. И о ситуацији у Босни где су живели Срби, о томе како су бомбардовни Хаџићи након чега је преминуо већи број становника те општине. Изнећу да је бомбардована српска територија у БиХ, пошто имам утисак да се у Босни то маскира ради одређених интереса- рекао је Леђеро.

Извор: Вечерње новости

Фото: ЕПА/РАС СРБИЈА